Beč je sa oko 180 hiljada naših zemljaka jedan od najvećih srpskih gradova u Evropi.
Isto izgleda i spremljeno je kao u Srbiji, ali nije to taj ukus - kaže Dragan Đokić- Đole, dok proba roštilj u restoranu „Zov Homolja“ u šesnaestom bečkom „bicirku“.
- Ne može da bude isto. Kod nas prase trči po avliji, a ovde je u zatvoru - konstatuje Nebojša Đorđević- Boce.
Beč - Đole i Boce su „gastarbajteri“ ili „auslenderi“ kako sve strance pogrdno zovu Austrijanci. Đole je iz Salakovca kod Požarevca. U Beču je više od pet godina. On je treća generacija gastarbajtera.
- Deda mi je ovde i umro 1966. godine. Onda su došli moj otac i majka, pa sada ja. Ma, možeš ovde da budeš sto godina, ali si uvek stranac. Austrijanci su uglavnom predusretljivi, ali uvek se nađe neko da ti naglasi da si u njegovoj zemlji. U Srbiji nisam bio dve godine. Ne znam zašto.
Đole trenutno ne radi. Na „arbecantu“ je. Plaća ga država dok ne nađe posao. Do nedavno je održavao rasvetu u Beču. Menjao ulične sijalice. Gazda firme, naš čovek, terao ga je k’o Bog đavola, a plaćao kad stigne, pa je Đole odlučio da mu se više isplati da za male pare ne radi ništa. Do sledećeg posla.
- Vidi mamlaza šta radi! Isparkirava se bez migavca. . . - nervira se Đole dok vozi „girtlom“, jednom od glavnih ulica u Beču.
- Švabe su očajni vozači. Čim padne sneg ili kišica voze dva’js na sat. Ja sam jednom rekao da je jedini Austrijanac koji zna da vozi- Niki Lauda. Na to je jedan moj prijatelj konstatovao da ni Lauda ne zna da vozi, jer da zna, ne bi se slupao i zapalio!
Beč je zimi siv. Tek u Prvom bicirku, tamo gde su katedrala Štefansdom, parlament i opera, odaje utisak metropole. Taj utisak da ste u svetskom gradu najbolje se stiče gledanjem u prolaznike. Pravo multietničko društvo: crnci, Arapi, Kinezi, Turci i naravno naši. A Srba u Beču ima gotovo 180 000. Najbrojnija su etnička zajednica. Imaju svoje klubove, svoj Savez i svoje firme. Skoro deset hiljada srpskih građana u Austriji ima svoje, manje ili veće preduzeće. Ima lekara, advokata, automehaničara, trgovaca automobilima, ugostitelja, pa i - vidovnjaka. Braća Dušan i Dejan Rančić, popreklom iz iz Velike Plane, u Austriji su desetak godina. Radili su svakakve poslove, a od pre godinu dana imaju svoju autolimarsku radionicu. Posao dobro ide, kažu, a i austrijska država pomaže preduzetnicima.
- Firmu smo otvorili bez ikakvih problema, za jedan dan. Austrijska privredna komora stimuliše preduzetnike, snosi sve troškove otvaranja preduzeća, a daje i razne povoljne kredite i stimulacije- kaže Dušan Rančić.
- Što nismo otvorili radionicu u Velikoj Plani?
- Pa, za koga da radimo kad narod u Srbiji nema para, a i država stalno nešto zanoveta, po principu „FT1P“ - fali ti jedan papir!
Sve će „Drnda“ da nas vozi
- Ne mogu da učim te njihove pesmice. Znam da je znanje jezika potrebno, ali mi to nekako teško pada- vajka se Nebojša Đorđević- Boce preko čašice domaće „kajsijevače“. I on je kao i Đole na „arbecantu“, nečemu što liči na naš Zavod za zapošljavanje, samo mnogo efikasnijem. Boce radi kao fasader, ali zimi nije sezona ovog posla, pa da ne bi baš džabalebario, austrijska država tera ga da pohađa kurs nemačkog jezika, koji mu naravno plaća. Ali, Boce vrda. Ide kod doktora, našeg čoveka, i uzima bolovanje.
Boce je iz Smoljinca, opština Malo Crniće. Njegova majka provela je četiri decenije u Beču. Sada je penzioner. U Smoljincu čuva praznu kuću. Boce, njegova supruga, dve ćerke, zetovi i dva unučeta, koja su se i rodila u tuđini - žive u Beču. Ovde su od 2004. godine.
- Nije nama ni u Smoljincu bilo loše, ali eto, puste pare. Prvo ode žena, povede decu, i ja, šta ću- sam u praznoj kuću- dođem za njima.
- Ne znam kada mi je teže. Kad polazim iz Smoljinca ili odavde. Najteže mi je, nekako, na pola puta, u Mađarskoj. Kad krenem iz Srbije za Beč, u Smoljincu ostavljam samu majku. Kad krenem za Srbiju iz Beča, u Austriji ostavljam ženu, ćerke i unučiće. Kako god okrenem- nekog ostavljam.
- Koliko ću još ovde da provedem godina ? Možda još pet, ali to svi kažu. Pet po pet, prođe ceo život i na kraju te doveze „Drnda“ (pogrebnik iz Požarevca, prim. aut. ) !
U restoran „Zov Homolja“ stiže Bocetov zemljak, Sveta Bekić. U Beču je već decenijama. Rezignirano skida kapu.
- Svoj omladini u Srbiji savetujem da ne dolazi ovamo. I u Srbiji može da se zaradi, ako čovek hoće da radi ! Šta ću ja ovde ? Ma, i ja odlazim za godinu dana. Neću da ostavim kosti u Austriji. Momak, donesi nam „Jelen“ pivo !
